Вести

Jun 15, 2018

Предавање о овчарским збеговима

Обележавање седамдесет година рада Архива, настављено је предавањем професора  др Радоша Љушића, стручњака за историју стварања модерне српске државе, под радним називом Овчарски збегови у Првом и Другом српском устанку. 

Уобичајено је било да у устаничким покретима у време Османског царства, обе стране забораве хуманост према противнику. Како се није правила разлика између борачког и неборачког становништва,  породице су склањане из ратних зона, а  побратими из непријатељских група међусобно су се  штитили. Турци су из мањих вароши и касаба упућивали породице изван пашалука у Београд или неко ближе турско утврђење или су тајно напуштали нападнуто место, пошто заробљавање није било циљ ни једне зараћене стране. Срби су, да би спасили неборачки део становништва, склањали породице у збегове. Чинили су то пре избијања устанка или  чим би стигао позив. Збегови су формирани у шумама и повремено премештани, уколико би до сукоба дошло између устаника и османских чета у подручју где се склонио збег, третирани су исто као наоружани устаници и немилосрдно убијани, а преживели су вођени у ропство.

Професор др Радош Љушић је у свом излагању  дао општу ситуацију у којој се нашао српски народ уочи избијања Првог устанка, време Хаџи Проданове буне и  Другог устанка као и страдања кроз која су прошли не само народ него и његове вође. Напоменувши да је један од најважнијих узрока побуне устаника био  злостављање српских жена и девојака од стране Османлија. У Овчарским збеговима, у којима су се породице устаника из Драгачева скривале,  било је стараца, деце, жена и девојака који су преживљавали у врло тешким условима, у пећинама и шумама. Њихов веома често безизлазан положај, у време када није било путева, завршавао се бекством од Османлија у реку Мораву. Разрачунавање са избеглим становништвом који су се скривали по пећинама,било је најдрастичније у Кађеници, када су Турци запалили сламу на улазу  у пећину што је довело до гушења српског становништва. Да ли смо довољно учинили за те жртве чије се кости налазе у криптама у пећини Кађеници, тачније да ли су сви посмртни остаци прикупљени или нека већа киша из земље избаци нове кости, запитао је професор Радош Љушић. Једна од напомена предавача је била, да је кнез  Милош Обреновић своју супругу Љубицу и децу сакрио у пећину код манастира Никоља 1814. године где му је преминуо  најстарији син Петар у петој години, сахрањен у припрати манастира. Касније се породица кнеза Милоша скривала у Горњој Црнући а када је предводио устанике 1815. године после Такова, сместио их је у пећину изнад села Шарана.

Позив професора установама које чувају сећање на прошлост ( Архив и Музеј), тачније њиховим запосленим да на терену испитају топониме, приче и утврде још нека важна места, поред манастира Никоља, где су девојке бирале  пре смрт него ропство, остао је отворен за нова истраживања која би обухватила и кабларске збегове.

Као занимљивост или као дипломатски потез, узима се наредба кнеза Милоша Обреновића  током Другог устанка,  када  је у бици код Чачка забранио узимање, тачније задржавање робља, под претњом смртне казне приморао је све који су током потере за чачанским Турцима прибавили робље, да их предају. После ове битке први пут је формиран заробљенички логор. По повратку из села Краварице где је зауставио прогон Турака, кнез Милош је наредио да се у селу Ртари разапне тридесетак опљачканих шатора и формира логор у коме су били смештени рањеници и заробљеници: Турци и враћено робље (жене и деца).Ту су смештени и нахрањени, чувале су их страже, сутрадан су била припремљена носила, кола и коњи, па су упућени у Ужице. Наводно је овакав третман заробљених цивила имао велики одјек међу балканским муслиманима и значајно подигао углед Срба међу њима, а Куршид пашу, новог босанског везира који је требало да угуши устнак, учинио благонаклоним према Србима.

Радош Љушић бави се историјом српског народа у 19. и 20. веку. Докторску дисертацију „Кнежевина Србија 1830-1839)“ одбранио је 1984. За редовног професора на Катедри за националну историју Филозофског факултета у Београду изабран је 1996. Био је председник Друштва историчара Србије (1985-1996), главни и одговорни уредник часописа Српске студије ,  члан је Одбора за проучавање Српске револуције и Одбора за 19.век САНУ;  био је уредник библиотеке Српски мемеоари у СКЗ и Српског биографског лексикона Матице српске. Као директор Завода за уџбенике осмислио је и уредио Школско свезнање; Енциклопедију српског народа и библиотеку Биографије. Основао је са својим постипломцима, докторандима и колегама невладине организације: Удружење за проучавање српске повеснице и Центар за српске студије. Једно време је био управник Одељења за историју Филозофског факултета, директор Завода за уџбенике и в.д. директор Службеног гласника. Био је члан комисије која је урадила нацрт Закона о државним знамењима (његов је предлог да Сретење буде државни празник као и прихватање заставе и грба Краљевине Србије; писац је нацрта закона о Српској енциклопедији са Василијем Крестићем и Чедомиром Поповим. Његова библиографија броји око 640 библиографских јединица. За свој рад награђиван је од завршетка студија: добио је Октобарску награду града Београда за стручне радове студената; Награду за науку Вукове задужбине; награду „Владимир Ћоровић“; Октобарску награду града Београда; Златну значку и Златни беочуг Кулурно просветне заједнице; носилац је Сребрног ордена Св. Свештомученика Петра Дабробосанског; Ордена Светог Саве другог степена СПЦ. Добитник је низа плакета и повеља градова.

 

ФОТОГРАФИЈЕ С ПРЕДАВАЊА